Ljudska duša u svetlu duhovne vizije

Ako unutar granica obične svesnosti, ljudsko biće želi da proučava svoju dušu, neće biti dovoljno da samo okrene svoje oko uma ka unutra, da tako kažemo, da bi introspekcijom naslutilo svoju prirodu, na isti način kao što neko gleda na spoljašnji svet. Na ovaj način čovek neće videti ništa novo. Videće sebe na način kao što vidi svet - samo iz različitog pravca. U svom budnom životu čovek je skoro isključivo orijentisan ka spoljašnjem svetu. On živi prema svojim čulima. Putem svojih utisaka spoljašnji svet nastavlja da živi u čovekovom unutrašnjem životu. Misli su utkane u ove spoljašnje utiske, jer spoljašnji svet živi  u mislima. Ona sila uz pomoć koje se svet doživljava u mislima je čovekovo autonomno biće.

Osećaj ove sile je veoma maglovit i opšteg je karaktera. Putem obične svesnosti čovek ne može da razazna ništa unutar nje. Štajner je lepo rekao da ako bi čovek hteo da razazna ljudsku dušu unutar te sile, ne bi dobio ništa više od bledog osećanja sebe, i ne bi mogao identifikovati šta ona zapravo jeste.

Oblast gde se ova osećanja ukazuju je oblast snova. Ljudi su shvatili da svet slika u snovima ima veze sa ovim bledim osećanjem sebe. U snovima se pojavljuje prazno platno na kome snovi slikaju svoje sopstvene slike. A onda se shvatilo da je to platno zapravo sam slikar koji slika na i unutar samog sebe.

Samoposmatranje na ovaj način ne daje rezultate jer priroda duše izbegava sve pokušaje da bude dokučena. Zbog ovoga, ljudi koji ozbiljno teže ka znanju mogu biti obeshrabreni.

Zato su mudri ljudi oduvek težili za znanjem o ljudskoj duši na druge načine, ne samoposmatranjem. U svetu čulne percepcije i običnog razmišljanja oni su videli da je bledo osećanje sebe u potpunosti predato telu.