Ljudska duša u svetlu duhovne vizije

Čovek traži izvesnost u oblastima gde njegova individualna duša ne prodire. Kod dosezanja spiritualnog znanja, ne možemo biti zadovoljni samo misaonim korekcijama. Moramo do toga doći doživljajem. Čovek mora prvo da svojom aktivnošću stvori iluzorno razmišljanje i onda da ga utihne različitom jednako jakom aktivnošću.

U ovom činu gašenja, budi se druga aktivnost, aktivnost spoznaje duha. Jer ako je ova aktivnost gašenja stvarna, njena sila mora doći iz potpuno drugog pravca nego iz prirode. Doživljavanjem iluzije čovek je raspršio ono što priroda može dati, i ono do čega se dolazi unutar sebe za vreme ovog raspršivanja više nije priroda.

Za ovo je potrebna hrabrost, jer se čovek mora suočiti sa onim što se javlja iznutra. U proučavanju prirode čovek ne mora ništa da ima u sebi. Samo treba da pusti da bude vođen onim što je van njega. Unutrašnja hrabrost ovde nije potrebna. Pošto čovek  zaboravlja, zaboravljanje prouzrokuje strah kod spiritualnog ulaženja u sferu znanja. Osetimo strah i nesigurnost kad se nađemo u praznini i kada  se više ne možemo držati za prirodu.

Ovaj strah se susreće na pragu spiritualnog znanja. Strah može biti velik, što je obično i slučaj, i često prouzrokuje odustajanje od spiritualnog puta. Čovek ne dozvoljava duhu da oblikuje kreativno znanje unutar njega, i smišlja za sebe lažnu logiku da bi se opirao potvrđivanju spiritualnog znanja. Kako strah raste, raste i antilogika koja progoni svo spiritualno znanje u oblast fantastike.

Sa takvim se čovekom ne vredi raspravljati, jer strah koji ga nadvladava dolazi iz podsvesti i  neprestano pokušava da se podigne na svesni nivo. Zato čovek odbija da prizna strah. I ovo odbijanje je iluzorni sloj misli koji pokriva podsvesni strah.

U meditativnom životu isto tako treba da se oslobodimo iluzije da bi dostigli spiritualnu realnost. Negiranje i odbijanje istine smiruje svesnost čoveka punog straha, tako on prestaje da oseća strah. Strah ostaje u podsvesti.

Negacija duhovnog sveta je pokušaj da se pobegne od svoje sopstvene duše. Ovo je sa druge strane nemoguće. Čovek mora ostati sa samim sobom. Čovek može bežati ali ne i pobeći od sebe. Onaj koji negira spiritualno znanje pomračuje svoju dušu kroz lažno rezonovanje. Uzrok tome je strah. Ova praznina koja toliko zastrašuje vremenom postaje punina duha, punina božanske energije ljubavi. Ona se može manifestovati jedino ako čovek žarko želi da je obuhvati. Duša ulazi u puninu božanske ljubavi u trenutku kada duh otkrije duši kreativnu volju, pred kojom se sve proizvoljnosti koje postoje rastaču.