Ljudska duša u svetlu duhovne vizije

Unutrašnji život čoveka počinje ali u bledoj formi. Observacije prirode su napuštene, a observacije sopstva nisu istinski dostignute. Ispitivanje snova zato ne stavlja čoveka u priliku da vidi dušu u istinskom obliku. Istina je samo da je duhovno više shvatljivo kroz snove, nego razmišljanjem i samoposmatranjem. Ali, ono što se vidi, vidi se kao kroz veo.

Ako se čovek okrene fenomenima sna da bi stekao znanje o prirodi duše, on je istog časa primoran da prizna da objekat njegove potrage nosi masku. Iza simbolike telesnih procesa i uslova, iza fantastično povezanih iskustava sećanja, može se naslutiti aktivnost duše. Ipak, ne može se tvrditi da se čovek susreće licem u lice sa dušom.

Ako duša treba da u budnom stanju sanja ono što nije čulna percepcija, onda ona mora da ojača svojom sopstvenom snagom, da ojača iznutra.

U punoj svesnoj predstavi ove čulne imaginacije, čovek razvija snagu da posmatra spiritualnu stvarnost.

Ako autonomna aktivnost duše nauči da očuva samu sebe tako što će svesno da ispunjava sebe sadržajem koji nije stvaran za čula, onda malo po malo, ona će oživeti samokontemplaciju unutar sebe. Tada, ona neće samo da usmeri pogled od spoljašnjih posmatranja ka unutra, već će da otkrije sebe kao duhovni entitet. To će tada postati predmet njenog posmatranja.

Pošto duša tako otkriva sebe unutar sebe, priroda sna je zbog toga još više prosvetljena. Duša posmatra jasno ono što je ranije mogla samo da nasluti, da snovi ne prestaju dok je čovek u budnom stanju. Snovi se nastavljaju. Bleda aktivnost snova je samo potopljena sadržajem čulne percepcije. Iza svetlosti svesnosti, koja je ispunjena slikama čulne stvarnosti, naslućuje se svet snova. I ovaj svet, dok je duša budna, nije samo iluzoran kao svet snova polusvesnosti. U budnom stanju čovek sanja - iza praga svesnosti - o unutrašnjim procesima svog tela. Dok se spoljašnji svet posmatra kroz oko i predstavlja se duši, u pozadini živi bledi san unutrašnjih dešavanja. Kroz ojačavanje autonomne aktivnosti duše, vizija spoljašnjeg sveta postupno se prigušuje, a vizija unutrašnjeg sveta u njenoj stvarnosti se osvetljava.

U svojoj viziji spoljašnjeg sveta duša je prijemčiva, ona doživljava spoljašnji svet kao kreativni princip i njen sopstveni sadržaj se stvara kao odraz spoljašnjeg sveta. U unutrašnjoj viziji, duša prepoznaje da je ona sama kreativni princip. A čovekovo sopstveno telo se otkriva kao stvoreno u odrazu duše, telo biva doživljeno samo kao slika ljudske duše koja je spiritualna.